CompanionS

           Na putovanje u Berlin odlučili smo se na prečac. Prošlo je tek par dana od dočeka Nove godine, zagazili smo u taj najduži mesec kada retko ko pomišlja na aranžmane, putovanje i uplate, a ponajmanje ja. Ipak, desio se jedan klik, jedna neverovatna ponuda u kombinaciji sa dosadnim zimskim popodnevom i vremenskim rokom od nekoliko sati kada je trebalo doneti odluku. Da smo imali više vremena za razmišljanje možda ne bih videla Berlin i Nemačku, jer bi moj „zdrav razum“, kao i mnogo puta ranije, pronašao hiljadu i jedan razlog protiv tog putovanja. Međutim, impulsivnost je u trenutku prevagnula, i već narednog dana smo uplatili novac.

 

Početak marta, kada je trebalo da krenemo u glavni grad Nemačke, bio je toliko topao da sam, ošamućena od tog prolećnog ludila, napisala jedan tekst u stilu „lepo vreme je stiglo, sve na noge diglo“. Na svu sreću, i moju i vas koji čitate ove redove, nisam ga objavila. Ipak, uspela sam da napravim drugu grešku: zavedena martovskim suncem, ponela sam malo laganiju garderobu, iako sam znala da će u Berlinu biti ispod nule. Savest sam umirila vunenom kapom i rukavicama. Malo je reći da to nije bilo dovoljno i da će ova odluka znatno uticati na naredne dane. No, idimo redom.

 

 

Putovanje u glavni grad Nemačke počelo je u petak uveče, u Novom Sadu. Vozom smo krenuli do Budimpešte i ovog puta smo odlučili da po prvi put isprobamo kušet kola. Pre nego što je voz stigao iz Beograda, zamišljala sam neku prljavu posteljinu, požutelu od pranja, troje raspričanih saputnika i hrkanje (zbog čega sam kupila čepove za uši)... Na moju veliku sreću, pogrešila sam. Ne da nismo imali cimere u kupeu, nego mi se činilo da smo sami u čitavom vagonu. Dok sam se dva puta okrenula, prešli smo granicu i stigli u glavni grad Mađarske. Avion je trebalo da poleti tek oko pet popodne, pa smo slobodno vreme pred nama iskoristili za besciljno bazanje po gradu.

 

 

Let do Berlina je trajao nešto više od sat vremena, ali, nakon prvog koraka na nemačkom tlu, imala sam osećaj da sam otišla daleko na sever. Svuda oko nas padale su pahulje, duvao je ledeni vetar i aerodrom je bio siv. Ubeđivala sam sebe da tako neka sitnica, kao što je mećava, ne bi trebalo da me obeshrabri. Puni entuzijazma i sa malo strepnje, bar u mom slučaju, krenuli smo gradskom železnicom (S9) do grada.

 

 

Prevoz: Schönefeld aerodrom se nalazi u C zoni, pa smo kupili ABC kartu na automatu na stanici. Karta košta malo više od tri evra i mora da se validira pre ulaska u voz. Do grada smo putovali nekih pola sata, preseli na liniju U2 i posle dve stanice bili smo ispred našeg hostela. Inače, pojedinačna karta za AB zonu košta 2,40 EUR i sa njom možete da presedate koliko god želite jer važi dva sata. Smatram da se jedan grad najbolje upoznaje pešačenjem, ali s obzirom na vreme koje nas je zateklo u Berlinu, bili smo prinuđeni da kupimo kartu za ceo dan (6,50 EUR) jer je to bio jedini način da obiđemo sve delove grada koje smo planirali.

 

 

Neko je na svom blogu ili putopisu poredio Berlin sa određenim tipom ljudi. Ne sećam se tačno detalja, ali ovako bih ja opisala ovaj nemački grad: muškarac u svojim dvadesetim, neobičnog izgleda (za naše prilike) ali odiše nekim nepretencioznim samopouzdanjem. Na prvi pogled deluje kao da je samo nabacao garderobu na sebe, stvari koje su mu sticajem okolnosti pale pod ruku, ali posle minut-dva postaje jasno da je sve na svom mestu. Da se ne može ništa oduzeti a da on ne ostane bez svog šarma, i da se ne može ništa dodati a da sve ne preraste u haotično šarenilo. On je visokoobrazovan i srećno zaposlen, i iako deluje opušteno, on svoj posao obavlja tačno i precizno. Nemački. Kad je slobodan, uživa u malim galerijama i radovima još uvek nepoznatih umetnika, ali se rado vraća klasici i neprevaziđenim remek-delima kroz istoriju. Na pauzama mota duvan i uživa u kvalitetnom nemačkom pivu i belim kobasicama. Prihvata novo, ne odričući se starog.

 

 

Nije teško zaljubiti se u Berlin, zamisliti svoj život u njemu, jer čini se da je ovaj grad uzeo najbolje od istoka i zapada. Nakon nekoliko dana provedenih u njemu, postaje jasno da se tu radi o nekoj simbiozi nemačke praktičnosti i tačnosti sa istočnom spontanošću i slobodnim duhom. Komunizam i kapitalizam u jednom gradu i u jednom vremenu poklanjaju svojim posetiocima obojene socijalističke blokove i najbogatije muzeje, uređeni gradski prevoz i sećanje na Marksa i Engelsa. Socijalistička prošlost nije izbrisana, ona je ovde postala turistička atrakcija, pa se negdašnji pasoši DDR prodaju ispred Branderbuške kapije za 1EUR. Za sve turiste koji su odrasli u trulom kapitalističkom izobilju, a žele da osete život Nemaca sa istočne strane Berlinskog zida, postoji DDR muzej, u kome „na razigran i živahan način“, kako stoji u pamfletu, možete da osetite istoriju. Tako su u njemu izložene tipične socijlističke dnevne sobe (mislim da u Srbiji i dan danas većina dnevnih soba izgleda slično), socijalističke kuhinje (i one su veoma slične našim) i tipično socijalističko prevozno sredstvo – trabant (posle svega navedenog, pomislih, kako je Srbija, bar njenim većim delom, u stvari jedan veliki muzej).

 

 

Ipak, DDR je samo jedan od 569 muzeja i galerija, koliko broji ovaj grad. Impresivno. Za posetioce iz zemalja u tranziciji, kakva je i Srbija, sigurno je zanimljivija zaostavština ranijih epoha, i tu pre svega mislim na Ostrvo muzeja, tik uz reku Špre. Kompleks je sačinjen od 5 muzeja, a celodnevna karta za sve iznosi 14 EUR. Ipak, moram da naglasim, da jedan dan nije dovoljan da se obiđu svi muzeji. Ja sam uspela da pogledam samo dva, na sreću, meni najinteresantnija: Neues (Novi) Museum i Pergamon Museum. Nemci su tokom prethodna dva stoleća vredno sakupljali najveća civilizacijska blaga iz svih delova sveta i smestili ih pod jedan krov.

 

 

Zahvaljujući njihovoj fascinaciji prošlim vremenima, istorijom i drevnim imperijama, od zuba vremena i uništenja sačuvana su brojna dela i ostavljena u amanet budućim generacijama. U njihovoj nameri nije ih sprečila čak ni kolosalna veličina nekih, pa je tako u Pergamon muzeju svoje mesto našlo i poveliko parče Antičke Grčke – Pergamonski oltar iz 2.v.p.n.e. ali i ogromna kapija boginje Ištar u jarko plavoj boji, ukrašena plitkim reljefima lavova i mitskih bića (koja su imala glavu i telo zmije i rep škorpije). Kapija je stigla u Berlin pre jednog veka, a kada je izgrađena, pre oko 2500 godina, nalazila se na severnoj strani Vavilona i bila je posvećena boginji ljubavi, rata i plodnosti, Ištar. Nekoliko hiljada godina od svog nastanka, ove građevine svojom lepotom i danas ljudima oduzimaju dah.

 

 

Ipak, većina ljudi u Berlinu, pri prvoj poseti pohrli da vidi jednu od najlepših žena sveta koja svoje dane provodi u Novom muzeju. Nefertiti, što na egipatskom znači lepota je došla. Prošle godine je obeležen jedan vek od kako je pronađena ispod poda male radionice u Egiptu, i sa malo muke, donesena u Nemačku.

 

 

Moram priznati da ni ova dva muzeja nisam uspela da pogledam sa puno pažnje (bar ne onako kako bih volela) jer vremena jednostavno nije bilo. Tako da ću nekom narednom prilikom morati da nadoknadim sve propušteno. Ipak, moja preporuka je da se kupi trodnevna karta (karte mogu da se kupe ispred muzeja i na automatu na Aleksander platzu). Muzeji rade svim danima od 10-18h, vikendom od 10-20h. Ponedeljak je neradni dan.

 

 

Na samo dve stanice od našeg hostela nalazio se Alexanderplatz, ali moram da budem iskrena, ponekad smo pešačili do tamo a ponekad išli metroom. Krivac: vreme. Mećava se smenjivala sa suncem, ali temperatura nije nikada prelazila nulti podeljak. Sve vreme sam razmišljala o mojoj najtoplijoj jakni i pravim zimskim čizmama u kojima mi noge neće biti mokre. Hladnoća me je tih pet dana štipala po obrazima i rukama a put za šetnju sam birala na osnovu osunčanosti ulice. Sve ovo, čini se, uopšte ne smeta Nemcima. Videla sam dosta devojaka koje su se šetale u starkama, nosile prekratke helanke ispod kojih su im virile crvene smrznute noge. Dve Nemice sa kojima smo delili sobu su fen smatrale izlišnom spravom, pa su kosu nakon pranja samo dobro istrljale peškirom i izašle napolje. Da njih dve nisu usamljen slučaj zaključila sam u narednim danima, no pomislih, da se mi Srbi, neopravdano bojimo i promaje i upale mozga?!

 

 

Alexanderplatz, iliti Alex, je najveći trg u Berlinu, koji je dobio ime u čast posete ruskog cara Aleksandra I početkom 19. veka. S obzirom da je ovo raskrsnica gradskog prevoza sigurno ćete se na njemu naći više puta. Trgom dominira najviša konstrukcija u Nemačkoj, Tv toranj, na čijem vrhu se nalazi preskupi rotirajući restoran. Krajem šezdesetih, tokom rekonstrukcije trga, izgrađen je Svetski sat, na kome su prikazane sve vremenske zone, a koji je, kako smo čuli, omiljeno mesto sastajanja Berlinaca.

 

 

Jedan od načina da uživate u razgledanju Berlina, a koji se po ovim vremenskim prilikama pokazao kao idealan, su autobuske linije 100 i 200. To su gradski dabldekeri i ako uđete na početnim stanicama, postoji velika šansa da zauzmete najbolje mesto – prva sedišta na spratu. Linija 100 obilazi centar grada, dok se linija 200 pruža u zabačenije delove Berlina. U ovim autobusima važi regularna karta, koju, ako ste je ranije validirali, morate da pokažete vozaču.

 

 

Iz Berlina se ne možete vratiti a da se ne fotografišete ispred jednog od najprepoznatljivijih spomenika Berlina. Peške, sa mapom u rukama ili linijom 100, posetite Branderburšku kapiju. To je nekadašnja gradska kapija, obnovljena u 18. veku (i ponovo u 21, jer je pretrpela značajna oštećenja tokom Drugog svetskog rata) i predstavlja ulaz u ulicu Unter den Linden koja je nekada vodila do gradske palate pruskih monarha. Danas ispred nje možete da kupite pasoš Istočne Nemačke, da se slikate sa policajcima u uniformi Istočne Nemačke, medvedom ili Dart Vejderom. U blizini se nalazi Rajhstag, renoviran tokom devedesetih godina, a koji na žalost nismo stigli da posetimo. Elem, u poslednjoj deceniji je za sve turiste najinteresantnija staklena kupola, a poseta ovoj atrakciji se, koliko sam razumela, zakazuje mejlom. Pa tako ovu zgradu ostavljamo za sledeći put.

 

 

Južno od kapije se nalazi Holokaust Memorijal, spomenik Jevrejima koji su umrli za vreme Drugog svetskog rata. U celoj Evropi su se, decenijama nakon završetka rata, gradili spomenici u znak sećanja na ljude koji su u tim godinama izgubili svoje živote. Posetila sam mnoge od njih, ali je Holokaust Memorijal sigurno ostavio najsnažniji utisak. Prostire se na 19000 kvadratnih metara i sačinjen je od granitnih stela različitih dimenzija, a cela građevina, iako se unutar nje šetaju brojni turisti, jezivo podseća na veliko, pusto groblje. Ideja nemačkog arhitekte Petera Ajzemana, tvorca ovog projekta, je bila da se stvori nelagodna i zbunjujuća atmosfera (u čemu je, po mom mišljenju u potpunosti uspeo), koja prikazuje sistem koji besprekorno funkcioniše ali koji je „izgubio dodir sa čovečnošću“. Odmah po izgradnji, spomenik je izazvao brojne kontraverze, a tadašnji lider nemačke jevrejske zajednice ga je nazvao krajnje nepotrebnim.

 

 

Do pre nekoliko decenija, glavni grad Nemačke je bio podeljen debelim betonskim zidom na dva dela: istočni i zapadni. Berlinski zid, čiji ostaci i dan danas stoje ali tek kao turistička atrakcija, izgrađen je gotovo preko noći, u leto 1961. godine. Odluka je donesena nakon što je sve veći broj stanovnika Istočne Nemačke bežao u zapadni deo, zbog čega je država gubila radnu snagu i bila pred ekonomskim kolapsom. Zid je u početku bio napravljen od bodljikave žice, da bi se u narednim decenijama sagradio betonski, na čijem vrhu su postavljene glatke cevi, koje su još više trebale da otežaju beg. Prema rečima visokih zvaničnika sa istoka, zid je trebalo da odbrani Nemce od preostalih fašista u zapadnom delu. Na Zapadu, betonsku barijeru su nazvali „Zid srama“. Do njegovog rušenja, 1989. godine oko 5000 ljudi je uspelo prebegne u zapadnu Nemačku, ali je u ovim pokušajima nekoliko stotina njih izgubilo život. Početkom osamdesetih, veliki broj umetnika iz svih delova sveta je počelo da slika po poslednjoj verziji betonskog zida, naravno sa njegove zapadne strane.

 

 

Fascinirana sam nemačkom neosetljivošću na hladnoću. Gole noge, mokra kosa i vožnja biciklom na martovskom minusu. Berlin je ravan i mnogi misle da je to razlog zašto je bicikl kao prevozno sredstvo toliko popularan u ovom gradu. Ali kada sam videla da, kako mlado tako i staro, seda na svoje ljubimce odmah po završetku jake mećave, te da im ne smetaju ni nanosi snega (koji su, ruku na srce, u rekordnom vremenskom roku bili počišćeni), niti led po biciklističkim stazama, zaključila sam da čeličnim Berlincima ni neko malo brdo ne bi predstavljalo problem. Dok smo se šetali tog prvog jutra u gradu, videla sam ostavljene bicikle na ulicama Berlina, zaključane oko bandera, u parkovima, kod klupa i spomenika... Razmišljala sam kako bi ti bicikli kod nas „nestali“ preko noći, a ovde su čekali samo malo sunca i svoje vlasnike da se vrate po njih.

 

 

Socijalistička prošlost istočnog dela Berlina donela je još jednu prepoznatljivu sliku i suvenir za sve turiste: Ampelmännchen iliti mali, saobraćajni svetlosni čovek. Dok su u zapadnom delu grada semafori izgledali kao bilo gde u svetu, šezdesetih godina prošlog veka, u istočnom delu su za regulisanje pešačkog prelaza postavljeni mali čovečuljci sa šeširom, u pokretu. Preživeli su godine pod gvozdenom zavesom i ostali izuzetno popularni čak i nakon rušenja Berlinskog zida. Iako su postojale inicijative da se čovečuljak u šeširu zameni standardnim semaforom, Ampelmännchen je dobio kultni status virtuelni maskote za sve istočnonemačke nostalgičare.

 

 

 

 

 

          Nemoguće je samo rečima i fotografijama dočarati duh ovog grada, jer on se mora doživeti. Njegove ulice, ljude, galerije i muzeje, u martu, avgustu, septebru, svejedno. Sa sobom sam ponela sećanje na prestonicu koju nisam očekivala, koja me je iznenadila i oduševila i u kojoj bih sigurno mogla da živim. Ako ne na duže, Berlinu ću se vratiti sigurno još jednom, makar na koji dan. Do tada...